Alisa Salopek - Koraci od hiljadu oblaka
15.05.2012., utorak
Ali, kad mu se približim....
|
Kasne osamdesete... Srednjoškolka... U metal svetu... I sa srcem ispod svog gornjaka, za nekog... Na drugoj strani “šminkerice”, dobre mamine devojčice, tatine princezice... Nikad nisam bila jedna od njih. Niti sam ih nešto posebno varila, čak šta više... Bolje da prećutim, da se ne grizem posle za jezik. Seek&destroy u mojim ušima... For whom the bell tolls... Master of puppets.. Duge seoske ulice... Mrak... Porazbijane sijalice na banderama... (nisam ja, verujte...) I koraci, ujednačen hod... kao što istim koracima hodaju oni što se vole. Uvek sam volela da obraćam pažnju na to kako dvoje hodaju, da li se vole ili ne... to sam znala po njihovim koracima. Nas - ne znam da li je neko po koracima prepoznavao. Petak, prvi vikend letnjeg raspusta. Stoji na kapiji, onako visok. Viši i od te bakine kapije. Ima noge do ramena. I kosu do dupeta. (ne baš, ali ajde zbog neke rime) Pita me, da li idem... Sad’ću, rekoh... Čeka... I smeši se. Smešio se svaki put kad bi nam se pogledi sreli. Ponekad sam pomišljala da imam neku mrvicu, ili ostatak hrane na licu... Ili zbog kose, uvek neočešljane, zamršene, kad suviše ravne ili neravnomerno ošišane... A kad se nasmeši, dve rupice kraj usana pravile su svoje tragove. Predivno. Približavam mu se, on se i dalje smeši... Zagrli me, poljubi... Zatvaram kapiju. Baka nas ispraća i želi lep provod. Moja baka. Imala je srce do neba, Bog da joj dušu prosti. Hodamo niz ulicu. Zagrljeni. Priča da je kupio novu kasetu. Da je ceo džeparac dao za nju samo zato što se zove kao i ja. Da je može i meni presnimiti, pa da zajedno slušamo. Neka hvala, vadim se... Volim svoje ime, ali ne baš i grupu u kojoj su svi članovi muškog pola a nose žensko ime... ... And justice for all... ... Kraj devedesetih... Opet se smeši... Rupice na obrazima. Slučajan susret. Ulica Oslobodjenja. Klupa kraj puta. I naši koraci prema bakinoj ulici. Neujednačeni. Pita me jesam li srećna... i jesam li uspela pronaći to za čim sam uvek tragala... to zbog čega sam njega ostavljala... Kako da mu kažem da sam ja to odavno imala, samo sam bila lutalica željna promena... Zar da mu uništim snove o mojoj sreći? Zar da mu kažem da sam ga tražila posle? I nalazila u drugima... Jedni su imali njegov hod, trapav zbog visine, drugi boju kose, treći – rupice na obrazima, sanjiv pogled ili boju očiju. I nikada te deliće nisam uspela da spojim u celinu. ... Nothing else matters... Čitav je život u nekom traženju, nalaženju, nenalaženju... Odlascima i dolascima. Susretima. Ostavljanjima. Željama. Snovima. Njihovim ostvarenjima. Ili neostvarenjima. Kako kad. ... The Unforgiven... Zanavek. ... Žena sam... U godinama. Ma koje godine, nosim se s tim... Kao klinka. I još uvek sam u nekom svom svetu. Metalskom. Lepše mi je tako. One druge više niko ne zove “šminkerice”, sad su “turbo”, “mačkice”, “tigrice”... Arhivu svojih beleški pretočila sam u roman... Jedan, pa drugi. Napisan je i treći nastavak. Doduše, samo je prvi ugledao svetlo dana. Obećanja sponzora za ostala dva gutam kao knedle iz supe, nesažvakane... Još uvek pravim gramatičke greške, ponekad se “brkam s padeži”, ali i dalje pišem. Nasnimanu kasetu grupe s mojim imenom sam davno izgubila, u čestim selidbama. Fala Bogu na “ju-tjubu”... Ni njega ne srećem. Ponekad samo. Nasmeši se, opet... Sve onako s rupicama na obrazima. Više ne pita da li sam uspela pronaći to za čim sam uvek tragala... Valjda mu je sve jasno... |
02.11.2011., srijeda
Plocnik tudjeg grada..
|
I sve ono što ne želim da znaš sakrijem osmehom... To je moja odbrana! Zaćutim i nabacim osmeh na lice.. a odgovor lebdi negde između. Te večeri kad smo se sreli... „Praznična“ atmosfera u gradu... Gužva od hiljadu stopala mnogobrojnih šetača po pločnicima korzoa grada, koji uopšte nije naš i koji ne krije ni jedan trag otisaka naših stopala iz nekih davnih vremena.. Grada u koji nikada pre nismo zajedno bili, niti nas je povezivao na bilo koji način. A eto, te večeri baš u njemu smo se sreli. Među hiljadu nepoznatih lica i pogleda iz mase se promolio i tvoj lik.. Često mi se dešavalo da tako promoliš glavu iz najveće gužve, da te vidim na običnim mestima, u prodavnici, ulici, u filmovima... ali, viđala sam tebe s likom dečaka kakvog te pamtim, tebe s dugom kosom i s par kilograma manje. Sada je iz te gomile ljudi na šetalištu prema meni išao odrastao čovek, kratko ošišan, u crnoj košulji i crnim pantalonama... Bože, kako nam sitnice upadnu u oči u samo sekundi posmatranja nekog, i kako se te sitnice urežu u nama da i sada, vremenom posle, tako jasno svetle u našim očima. Zaustavila sam te, dozvavši te prezimenom. Prezimenom, ne imenom... Oduvek smo te svi iz društva zvali prezimenom, on ti je bio „zaštitni znak“, nešto kao nadimak, nešto po čemu su te svi znali. Okrenio si se, zastao, pogledao me.. Nasmešio.. Pružio ruku... Zagrlio me.. Poljubio... u obraz naravno, i to po naški, tri puta.. A onda reči iznenađenja, oduševljenja, radosti zbog susreta, pitanja gde smo i otkud mi u ovom gradu.. I pogledi.. Ti pogledi... Toliko toga bitnog sam ti želela reći, a pričala sam samo gluposti.. ... (Odlomak) |
odlomak iz jedne price...
|
-Ali da znaš: tako je divno zamišljati te kraj sebe, zamišljati taj susret, taj dan. Kao da od tih snova živim neki novi život. Izgledaš tako nestvarno, stojiš pored mene i govoriš mi da sam tvoj anđeo.. Bedasto me uveravaš da me želiš... A ja ti, kao ne verujem, samo da bi me i dalje uveravao... jer tako divno sjaje tvoje oči dok mi šapućeš koliko ti značim. Već stvaram u sebi sliku tog dana. Šetaćemo, zar ne? Gde samo nećemo šetati... I našom ulicom, i prelepim varoškim sokacima, i kraj kanala, do kupališta... Po šumi izvan grada i po svim onim drugim puteljcima. Vodiću te za ruku da te svi vide! Šetaćemo pa se opet vraćati kući, u naš sobičak, da volimo ljubav i da ti prsti više nikad ne zaborave koliko mi je koža meka, i kako miriše. - Život od ljubljena, anđele moj? Šta bih mogao poželeti više? Pristajem. |
BORBA S VETRENJAČAMA
|
I uvek sam na početku, uvek ispred novog ogledala. Postajem savršena u izmišljanju novih maski i likova, kostimograf ličnog komada na već nagriženim žiškovima daskama života. Samo da i ovu dramu izvedem na put. Početak, prvi čin. Prva klapa je pala. Ali mi je zato do bola smešno kako sam savršeno nesposobna dovesti stvari do kraja. |
još jedno..
|
- Da li sam ti već rekla? - Šta? - Oprosti... - Za šta? - Za sve ono što ti nisam ispričala... Što sam mnogo toga prećutala, malo govorila... Znaš, uvek sam radje ćutala, nekako verujući da se tuge lakše podnose ćutanjem, kad ih ne deliš s drugima... Naročito ne s onima koji su do njih doveli... - Nije tako... Tuge se lakše podnose kad ih deliš.. - Da je bar snage bilo za to.. I snage i glasa, nekog slova. - Ali sada znaš. Ne beži od mene... - Teško... Vrata su mi uvek do pola pritvorena, ne bojim se mraka, već želim da vidim svetlost iz druge sobe... - Ne razumem. - Oprosti, ta misao je lepše zvučala u mojoj glavi nego ovako napisana... Kao da je izgubila smisao na putu od glave do vrhova prstiju... - Oprosti ti meni... - Na čemu? - Što sam ti malo pružio, i što sam mislio da ću dodirima uspeti sve da nadoknadim... Što si ostajala sama, dok sam ja... Oprosti, toliko toga bih ti rekao, i zašto nikad nisam ni suzu pustio iako su mi oči često plakale... Naročito od kad si otišla.. Kurva sudbina, proklinjem svaki dan. Ali, sada barem znaš... - Šta znam? - Ne pravi se naivna... - Dobro neću.. Ali opet ne znam šta treba da znam.. - E, devojčice moja... Pa ti još nisi odrasla... - Nisam... je l’ to neki greh? - Nije... Šta više, baš mi prijaš tako. Ja sam izgubio sebe u ovim godinama, ko starac se krećem ni tamo ni vamo, a uvek na istom mestu. Ti si bar sveta videla... - E, moj dečače, pa ja još uvek ne znam mekoću tvoje kože, a sveta i sveta sam videla. I još uvek ne znam boju tvojih snova, ni kojom rukom pišeš. Al’ osećam te u sebi, za vjeki vjekov! |
Da li ti je neko rekao da postoji trenutak u kome dan i noć postoje istovremeno ?
|
-Ne moraš reći, znam već. Deo sam tebe... -Upravo sam to i hteo reći. -Vidiš da znam. -Gruba si u poslednje vreme.. Ne ide to s tobom.. -Moram tako, rekla sam ti zašto. -Andjeo ili djavo, pitam se... -Oboje.. -Znaš, volim da te gledam dok prepoznajem svoju misao u tebi.. -I pre no što je izrekneš.. ja je izgovorim! -A kad ćutiš, i ja ćutim. -Ajd’ da još malo ćutimo... -Ajde.. -A onda da se ljubimo.. -„Meni je poljupcem najlakše zapušiti usta“ (citat iz filma*) -I meni ... ... -Mrzim kad si tajnovita.. -Želim biti tajnovita.. nekad pesma, nekad tišina.. -I kad si tako izgubljena.. -Za tebe sam pronadjena.. jer uvek znaš gde sam. -Tuga ili radost? -Samo sam sve ono što često jesam. |
12.04.2011., utorak
Samo jedan 11. u jednom prolećnom mesecu...
|
Prošle godine prvi put sam propustila tvoj rodjendan! I to namerno.... bio je 11. jednog prolećnog meseca, i pustila sam ’ladno da ode... nisam okrenula tvoj broj, nisam drhtala od nekog neopisivog osećaja, koji me praplavljivao svake godine unazad dok sam tih datuma nekog prolećnog meseca držala slušalicu u ruci i čekala tvoj glas s druge strane. Doduše, ovog puta sam mrzela sebe. Baš zbog tog nejavljanja. Mrzela sam sebe što sam konačno postala jaka, odolela želji da te čujem, da te iznenadim, kobojagi... svake si godine znao da ću se javiti, a svaki put si glumio iznenadjenje. I mrzela sam sebe što sam tog dana bila snažna ne učiniti to. Kukavica ili jaka, sad više ne znam. Prvi put prošle godine, jednog 11. nisam održala svoje obećanje. A rekla sam ti da ćemo se tog dana uvek sresti... mrzim kad neko ne ispuni svoje obećanje, a upravo sam to ja uradila tebi. Nova je godina.. još jedna u nizu.. uskoro će 11. u prolećnom jednom mesecu. Ispunjeno obećanje ili jaka ja? Koja će polovina mene prevladati? P.S posle mnogo godina srešćemo se na stranicama jedne moje knjige, a ti ćeš i tu glumiti iznenadjenje zbog ispunjenog obećanja, a dotle....... tajac. |
04.04.2011., ponedjeljak
Kažeš da znaš da nije to kiša nevešto maskarom na moje obraze iscrtala suze.
|
....`meni si posebna`, kažeš… među hrpom klinka ja sam te ubola u oko… a zamisli, još je slađe to što te i dalje uporno bodem. Pogledima i osmesima, kažeš kad i rečima i laktom… Savršeno se dobro znamo, skinuli smo sve maske. Davno je prošlo vreme kad sam od tebe skrivala svoja osećanja, ono ne, neću, ne mogu, imam nekog drugog i dobro sam, sve je OK, ne brini… .....A nisam bila dobro. Nisam bila nikako… Glumila sam ono ne, nevešto, dečje… Ni to nisi tad pročitao. Sve je to sad iza nas… a ja te bockam u oko... i tebi sam sad posebna! Znaš čega mi je samo žao ? ni prolaznosti, ni godina, ni što smo u njima izgubili nas, nije mi žao ni jednog dana što smo ga olako proćerdali za male pare, ko za neku jeftinu brlju… .....Žao mi je što onog dana nisam s tobom otišla na ringišpil.. verujem da se ne sećaš.. i što sam olako dopustila da poveruješ da nisi nizašta, da te ne vidim i ne želim, da te ne volim, da imam nekog, da sam sretna. Žao mi je tog vremena koje sam potrošila ubeđujući sebe, i tebe i druge, da će mi biti bolje bez tebe. ......Sad bih pojela one svoje reči kad sam ti poželela sreću sa njom, samo da mogu. I kad sam u sebi tiho rekla, da Bog da, da saznao kako boli… Samo da mogu ! Pojela bih sve.... A ti kažeš da sam ti posebna... Oprosti! I dalje te bodem u oči i laktom i rečima, a ti kažeš da sam ti posebna! |
25.02.2011., petak
Kažeš, znam jednog anđela, sa osmjehom koji sobu obasja
|
Mogu da odem, da se ne okrenem, da ti više nikad ni „A“ ne kažem, da se pravim da se ne sećam, ni imena ni mesta ni datuma, ni ičega drugog sa tobom, ni šta smo pili te večeri, ni o čemu pričali, o čemu maštali, šta zamišljali. Mogu da se pravim da sam oguglala na sve. Da me više ništa ne dotiče. Ništa ne boli. Mogu da se pravim kao da se prvi put sad srećemo, prvi put vidimo, da ništa o tebi ne znam. Ni čime se baviš, šta voliš, koji parfem koristiš, koja kola voziš i koga imaš... Mogu da budem hladna svaki put kad okreneš moj broj, da glumim pogrešan broj ili da nemam vremena. I na poruke da ti ne odgovorim mogu, i ako hoću mogu, i ako neću opet mogu. Mogu i da slušam tvoje reči da sam hladna kučka koja te zavela, zaludela, uzdrmala misli, osećanja, poremetila srce, razum, uzela dušu, i ostavila te. Hladno. Pa i neka sam, odgovorila bih. I na tvoje pitanje, šta zamišljam ko sam, ponosno bih zaćutala. Ne što te se bojim, dragi moj, ili što se bojim kako će moj odgovor zvučati u tvojoj glavi, kako ćeš ga shvatiti, doživeti, razumeti, već što smatram da ti nemam više šta reći. Mogu da te gledam a da te ne vidim, da te slušam, a ne čujem. Mogu ti i sve reći, ne brini, bar reči mi ne nedostaju! Mogu ti i sve reći, a da ni glasa ne pustim, ni ijedne reči, slova, psovke, mimike lica, očiju, čela, da ni prstom ne mrdnem kad vidim da su ti usta i dalje otvorena, zabezeknuto dok me gledaš. Mogu se pretvarati da me ne boli. Mogu. Da te se ni malo ne sećam, ni jednog dela nas. I ime da ti zaboravim, mogu. Da te ne volim, ne sanjam, ne želim, ne trebam, da za tobom ne gorim, ne žudim, da mi noćima u snovima ne dolaziš, da te u njima ne grlim i ne ljubim, mogu... Mogu te lagati, a da i ne trepnem! I da mi ništa ne značiš. Mogu. Ali to onda više nisam ja. |
|
Već odavno želim ti reći Hvala ti za male stvari Za ona jutra umivena Prvim suncem I za svaki osmeh što me prati Hvala ti Za radost Nežnost Za ruke što me Dočekuju Za stranice što na mom stolu mirišu Za svaki odsanjani san I za sećanja |
16.01.2011., nedjelja
|
Nekako sneno upirem pogled daleko, preko svega onog što oko može videti.. upirem pogled tupo, nezainteresovano, odsutno.. ostaci snega i leda pred mojim očima, dan je a neka tišina i sivilo u vazduhu.. A onda.. jedno sasvim živo sećanje.. usne još uvek nervozno zadrhte od poljupca tvog. |
nisam ti nikada rekla da me tvoje reči posle nose satima..
|
osećaš li, sada me sitnice čine srećnom.. one male stvari, tvoja poruka danas, ono jednostavno “ćao!”, druge reči na display-u ekrana, ono “smislićemo..” tek trenutak kad se u meni mali kradljivac promeškoljio, osmeh koji u sebi zamislih da ti je bio na licu.. ukrašću te bar na tren.. rekoh. znam taj osmeh, uvek me okrzne.. okrzne me i ona misao da neko drugi u njemu vidi sav svoj svemir.. čini me srećnom i poneka tvoja reč, pitanje “kako si”.. sećaš se, jednom sam ti rekla da si mi samo ti uputio to pitanje.. sitnica od pitanja.. sitnica za one što ga kao fraza postavljaju, i za one koje na njega kao frazu daju uvek iste odgovore: dobro sam, nije loše, može i bolje... ja to nisam shvatila kao frazu.. to pitanje došlo mi je kao melem na ranu, i činilo me neizmerno srećnom, iako sam u tom trenutku bila nesrećna i tužna.. |
09.12.2010., četvrtak
|
a zamisli, drugih reci - na hiljade da su, ne znace mi nista - kad tvojih nema... |
04.11.2010., četvrtak
SAMO ME POLJUBI
|
Zagolicaj me opet, iako sam ti hiljadu puta rekla da to ne volim.. Pomozi mi da se popnem na visoku stolicu za šankom… Reci onim tvojim šmizlama da sam ja tvoja.. nešto – tvoja, izaberi šta: drugarica, devojka, komšinica, tek u prolazu, bilo šta... samo – tvoja. Slobodno se smej mom krivom prstu.. Sto puta pomiriši mi kosu... i uvek pogreši miris šampona. Upitaj i: da li sam je to pivom kvasila... Smej se mom predugačkom šalu, koji tri puta obmotam oko vrata... I u koji tako zagnjurim bradu, štiteći lice od vetra. I predugačkim rukavima, kojima uvek vrtim oko sebe kao propelerima... smešnim, ogromnim, vojničkim cipelama za koje ti uvek govorim da ne želim da ih bacim i da ih baš volim.. Smej se mom pokušaju pevanja neke naše pesme, i da sam je pokvarila, tako dobru pesmu učinila lošom, slobodno reci. Smej se mom cupkanju s noge na nogu, mom nervoznom poskakivanju, i što ne umem da strpljivo i mirno dočekam konobara, što uvek pogledam račun da li je dobro zbrojio ili nas zakinuo negde... I što ti ne branim da baciš oko na neke u prolazu, slobodno je pogledaj – govorim ti, još te laktom „munem“ kad vidim da neku dobru cicu na ulici nisi primetio... Nasmej se slobodno mojim rečima o njenom super izgledu, i kobojagi ne smeta mi što je gledaš... I čuvaj me... Zagrli čvrsto preko ramena... i ne sklanjaj ruku. Nije mi teška, ni malo. Dođavola i osećanja, ne želim ih ubiti. Kakva god bila, jebi ga, moja su. Samo me poljubi, sada… |
|
Samo sam žena.. izvajana rukom prirode i oblikovana za uzdrhtale poglede i netremice uzdahe, za usne koje ljube najbolje i dodire nezaboravne.. i samo žena, s najmekšim ramenom da na njega glavu nasloniš, za najtiša šaputanja i srcem samo za tebe... oduvek. Duše pune za sve tvoje boli i nemirne misli, za sve umore i pitanja, za sve nežnosti... i žena koja ume da voli, koja prašta i dlanove ti otvara da na njih staviš svoje parče neba. Samo sam žena.. ponekad do ludila ljubomorna kad neku drugu osloviš svojom drugaricom, kad drugoj podariš osmeh, pesmu, stih... ponekad tako plašljiva, ranjiva, tiha i zbunjena. Ponekad bih grizla, ujedala, štipala, lomila sve oko sebe svesna svog bola i nemoći, svesna da želim, da hoću, svesna da prolazi, da odlazi, da ne dolazi... a ja u mestu stojim! Samo žena... duboko te urezujem pod kožu i čuvam svako sećanje na nas. Ne dam vetrovima da ti grebu obraze ni kišama da ti se niz lice slivaju, ljubomorno te skrivajući od drugih i čuvajući u sebi ono osećanje da te niko ne poznaje bolje od mene i da ni jednu ne zoveš najbolja. |
